О књизи: 2014 / Ирска је земља са јединственим културним наслеђем. Корени његове књижевности сежу у келтску прошлост, у древне ирске митове и саге. Ирска је у раном средњем веку, заштићена од насртаја Хуна и Гота, постала центар хришћанског просвећења целе Европе, а овде је цветала посебна монашка поезија, са својим изненађујуће директним сагледавањем природе, света и човека. Од давнина у Ирској, песници су поштовани упоредо са високим свештеницима и краљевима. Они су обучавани у техници версификације у посебним бардским школама. Са коначним поробљавањем Ирске од стране Енглеске, њена поезија је почела да вене и сам језик, подвргнут репресији, постепено је нестао. Али догодило се чудо: прешавши на језик освајача, ирски дух је васкрсао у новој англо-ирској поезији Томаса Мура, Вилијама Јејтса и других песника. Три нобеловца: Јејтс, Бекет и Хини, да не помињемо великог романописца Џејмса Џојса, доказ су нове славе ирске књижевности. Иначе, Џојс је писао поезију чије ћете примере наћи и у овој малој антологији. Антологија почиње химном Светог Патрика, великог свеца Ирске (5. век), а завршава се генерацијом песника Крвавог Ускрса 1916. погинулих за слободу Ирске.